Vektori ljudskih duša su tri reči, ali i broj koji je najprisutniji i najuniverzalniji u ljudskoj prirodi. Pošto je ovo trilogija koju nam donosi autor, možemo posmatrati koncept putem hegelovske: teze, antiteze i sinteze. Vektor je teza koja prema matematičkom značenju ima pravac i smer. Mi ćemo ovde tumačenje uzeti u obzir tako da je u osnovi ono što smatramo pojmom razum. On promišlja sa izvesnim pravcem i tako doživljava svet osetilnosti. Time razum konstruiše čoveka i čini onim što drevni filozofi zovu animal rationale. Dakle, telo kojim razum upravlja verodostojnim tokovima čovekovog života čineći najbolje za njega i njegovu prirodu. Antiteza razuma kao suprotnost, a nikako negacija je ovde emocija. Možemo reći da se emocije pojavljuju na reakcije i draži kao jedna vrsta afektivnog tona koje kroz naš razum ulaze u strukturu psihološkog. Prvom je konstitucija rezonovanje sveta u smislu opažaja, a ovom drugom njegov doživljaj. Sinteza prethodnog iz ove tri reči je izvedeno u – Čovek. Dakle, autor razumom i emocijom oblikuje čoveka kroz interpretaciju umetničkog stvaranja. Izvodeći definitivan stav onoga što je kreirano i ima u osnovi korene u psihološkoj interpretaciji sveta.
Kao što smatra da je stvaranje umetnosti trag proživljenog mi se nadovezujemo na to da je umetnost upravo zbog toga sinteza konačnosti i beskonačnosti. Čovek je smešten u prostor egzistencije i to je njegova obitavajuća priroda jedne celine, međutim vrlo često je za umetnike onostranost prilika. Zbog toga ono što autor ovde pokušava jeste da čoveku da izbor u novom obliku sadržaja, da ga nauči kako da se ophodi prema sebi i da ne postane otupljeni i ogoljeni predmet življenja. Time umetnost koja je prikazana daje nove primate za mogućnost mišljenja načinom na koji se doživljava korelacija umetničko delo – posmatrač i čoveka izbija iz koloseka puke egzistencije. Jasno je da umetnik nije neko ko stvara sebi, on stvara svetu da bi ga uzdigao na pijadestal emotivnog. (utisak osetilnosti) To je unutrašnja priroda koja se pokreće i oslobađa iz sebe same. Žan Pola Sartr npr. kada je odbio Nobelovu nagradu za književnost obrazložio je da on ne stvara da bi time bio priznat kao autor, već daje deo sebe kao oslobađanje onoga što je kreativno u njemu. Umetnik dakle ne stvara da bi time nešto dobio, već da bi dao.
Živimo u svetu posthumane ideje, gde je putanja bezličnih jedinki distopija pretvorena u svakodnevnicu, a čovek je bolestan na smrt kako je govorio Kjerkegor. Upravo zbog te praznine koja ga totalizuje u najdekadentnijem smislu nije sposoban na očajanje i pogled u ogledao za preporod. Čovek otuđen od svoje esencije, lišen osnovnih karakteristika razumnog življenja korača kroz civilizaciju sa omčom oko vrata gde ga prati sve brže i brže sopstvena senka koju ne prepoznaje.
Autor ovakav svet ne želi da prihvati i time stvara trilogiju pred nama kako bi iznova stvarao nadu u proživljeno. To proživljeno je onaj nauk koji opominje da vektor ima pravac, odnosno ovde ljudska duša, samo je potrebno manifestovati ono što će ostaviti trag koji iznova opominje. Ova trilogija pokazuje: evo ogoljenog čoveka! Diogen iz Sinope je u sred dana hodao sa upaljenim fenjerom tražeći čoveka, što i danas ostaje relevantno za metafizičku prirodu analize bića. Ali na koncu, ovo što je pred nama, pokazuje da se čovek poziva na katarzu pred figurama koje su mostovi za spavanje, spavači pred buđenje i boje naslikanje za čuđenje. Čudimo se kako posle svega svet opstaje, čudimo se kako umetnost daje nove oblike i forme, a ne čudimo se sebi samima zašto u tom čudu ne vidimo refleksiju onoga ko doživljava svet kroz ojeden nedostatak imaginacije i onih krupnih koraka, marširajući ka istini onoga što nas oslobađa. To je ono što našem autoru uvek nedostaje i što ga čini onim što jeste kao vajara u svojoj supstanciji. Time najispravniji zapravo zaključak ove izložbe, jeste još jedna“istina prikazana kroz geometriju”.
Mast. filoz. Zoran Kandić
Novi Sad 1.6..2023
Recent Comments